И вода што с планину тече се умори, па кад се у равницу слије она се расплине и смири... Тако ти се и ја, Брацко, одма ту ноћ расплину... Пуче нешто у мене, па ни жива ни мртва. И падо у постељу... А никог од нигде ни капку воде да дода... Али ми није за мене, но ми за Мару, што гладна, жедна и мокра у креветац цвили. Њен ми плач тежи од моју немоћ.
Не би ни она ни ја претекле да се свекрвина сестра Златана не сажали. Кад нико не види дође, нарани дете, пресвуче је, мени остави варено надробљено млеко, још топло, покупи детиње мокре крпе и оде. Ни реч не проговори ни кад долази ни кад одлази. Са свекрву није причала док је жива била. Завадиле се око нешто пре него што сам ја у Доњак и дошла. Никад никоме не рекоше око шта, ваљда су и саме заборавиле.После је за сви остали рекла: “Кад немам очи, не требају ми ни трепавице”. Тад пресекла, и ни са ког из кућу није тела да прича, ко да смо јој највећи душмани, а не род најрођенији. Како је сазнала за моју муку не знам. Како је преломила да детету и мени помогне, ни то не знам. И не питам. Она ћутке уђе, донесе дечије чисто и опрано, одради оно што је умислила, окрене се и оде. Сутра изнова с пуне руке у кућу уђе... Дете преповије, нарани, мени спусти нешто да и ја поједем...
Тако из дан у дан, док се не придиго... А онда, ко да ништа није било, опет поче и кућу и сви из кућу да заобилази. Више нам не уђе. Али ја крену, чим ми се снага мало поврати, њој да одлазим. Кад год имам нешто слатко, или што знам да воли, однесем јој. Седнем малко, тек колко се ваља... Ћути она, ћутим и ја. А кад се вратим у кућу лакше ми, ко да сам јој се изјадала.
Делић романа "Чедоморка"
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар