Нада Петровић / Долази пролеће

  Долази пролеће

Некада давно, баш давно, људи су били богати ако су имали здравље, обрадиво имање, шуму, воду, рогату и ситну стоку. Марву су често називали благом, а своју чељад душама. „ Нас је у дому триес и две душе“, тако су говорили. Код сусрета су се поздрављали са „Помоз Бог“ и одпоздрављали са „Бог ти помогао“.

Некада давно, давно, људи су веровали да ће, само ако су здрави и ако раде, имати довољно да направе кућу, исшколују децу,помогну родитељима да достојно старе и да их достојно сахране кад за сахрану дође време. Код сусрета и питања: „Како си?“ умели би да одговоре: „Даће Бог доброга“, а стари одговарали „Хвала Богу жива сам, помогнем деци колико могу... и молим се Богу да могу“. Тада је само богат могао да шаље децу да се школују... Школовани нису помињали Бога, а нешколовани су почели да га псују...

Некада давно, док се још веровало да држава брине о људима, док се још радовало кад би се платио порез „Цару царево, а попу попово“, говорили су. Некада давно, пре Чернобиља, пре него што смо чули да вода може да буде отровна, да струк лука ил зелена салата умеју да нешто у телу направе, а то нешто да расте, расте, расте... У то време, некада давно, било је довољно да неко хоће и може, да засуче рукаве, да донесе џак брашна, квасац, со и шибице, да ставља са стране неколико месеци парице „Зрно по зрно погача, камен по камен палача“, тако су нас учили... А од тих зрно по зрно палача прво да купи радио, лампаш, а онда црно-бели телевизор. Неколико сати дневно, два програма. Пре вести „Лаку ноћ децо“, „Сунце се пење на церић“., цртани... У то време је било богатство имати Фићу, телевизор, радио и здравље. Ретко ко је помињао Бога и душу, у ствари помињали су када би псовали... А почели су сви да псују, и стари и млади, и мушкарци и жене, и радници у њиви и официри у униформама.

Мало је оних који се сећају шта је јуче било, још мање помињу то што је било некада давно. А некада давно је богат био онај ко је имао благо, после су до богатства долазили они који су имали информације... А данас, данас када имамо поплаву информација богат је само онај ко уме да раздвоји жито од кукоља, онај ко уме да одвоји шеницу белицу од осиљки и плеве, онај који уме да изабере шта је истина, а шта добро упакована лаж.

А ми... Ми као да смо заборавили шта нас је некада давно одржало, заборависмо мудрости којима су нас учили, крећемо се као да смо у вечном у мраку, пипајући и плашећи се звукова... А природа нам говори, птице нам говоре..: Све нам говори... Долази пролеће.

Нада Петровић

Фотографија / Нада Петровић

Све ре