Као људи...
Нестале су песме
као што нестају људи...
Понекад су ту крај мене...
Удишу исти ваздух,
одлазе
и враћају се,
а некада као
да никад нису ни постојале....
Чекам их као озебо сунце...
И смејем се
И плачем...
Шта ми је све ово требало...
Нада Петровић
Фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар