Привид игре
Дуго си ме тражио,
тако си говорио,
спремао се да одеш у манастир,
да се учиш стрпљењу,
да молиш у тишини.
Отварао си и затварао врата...
Чинило ти се да неко куца,
да незнани упорно лупа,
грубо ногом удара,
гребе као мачка,
цвили пред вратима.
Све је било привид:
и моји кораци
и твоје речи...
Бесциљно лутање...
Неке су нове марионете
плесале под твојим прстима
У нашим отисцима,
као лутка без главе,
остало је недоречено ћутање.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар