Пред вратима
Човек се навикне на самоћу,
шта ће, мора, не иде се жив у гроб,
ал’ на стра’ се
дуго привикава и никако
да га одбаци, да одрвени, да се сроди са њим.
Куд год крене он га прати, шуња се, њуши трагове,
откуд год да се врати, осети да му је запишао прагове,
оставио сугребе преко којих се не може,
ушао међ зидове, разапео замке, распретао огњиште,
утулио жишке и зимоћу спремио за дланове,
за груди у којима срце трепери
ко лист на скршеној грани,
за ћутање.
За ћутање коме нема почетак нит крај,
које само себе калеми, воском залива,
исцепканим сећањима утеже.
Стра` да може да буде још горе и теже.
А где ћеш теже од овог курјака што пред вратима
сутрашњег дана режи, због ког опустеше обори
и село оста на
једну живуљку, ни живу ни мртву,
која пали свеће за оне којих више нема,
а који су знали да смехом страх разрну.
Где ћеш теже од опустелог села
у ком једино са сенком проговорим?!
Песма и фотографија - аутор Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар