Dan prvi... Na kompu 9 i 22... Uzaludno pokušavam da pronađem Soči u podešavanjima... Spavala sam manje od 3 sata... Na kartici mobilnog ni dinara, ruski najbolje ne znam. Iako, iskreno govoreći i u znanje maternjeg počinjem da sumnjam... Naime, noćas nisam ni jednu jedinu reč razumela onog sedog, iz Srbije, čini mi se da rekoše da se zove Ćosa, iako bi mu Muto bolje pristajalo... Prvo smo ga sat vremena čekali da se pojavi, a onda je on pola sata nekome telefonirao i usput nas zagledao kao da smo stoglave ale... Povremeno bi se hvatao za glavu, da bi na na kraju promrmljao nešto. Ne verujem da ga je iko razumeo iako smo svi klimnuli glavom.
Iz sna sam izronila kao iz mutne vode. Vraćale su se slike iz aviona. Preklapale sa onim pre i onim posle...
„Pričaj mi nešto o sebi“, rekao je...
Ćutala sam...
„Da, razumem tvoju prošlost“ , prošaputao je... „Kaži mi, makar, tvoju sadašnjost, tvoj put“...
I dalje sam ćutala zagledana u zamagljena svetla Beograda koja su nestajala u daljini...
„O budućnosti neću da te pitam ništa... Zakoračila si u nju... Tvoji koraci će da je ispričaju...“
Avion je ponirao... Vrtelo mi se u glavi i stomaku... Moj prvi let... I to do prozora... Po mojoj želji... Da budem zagledana u mrklinu, јer jedino u mraku tračak svetlosti može da se ugleda...
Stjuard koji je ličio na ostarelog konobara u seoskoj birtiji prolazio je između redova gurajući kolica na kojima je bila kafa... Smeđokosi , koji je sedeo na sedištu do mene, pružio je obe ruke i uzeo dve plastične šoljice, da bi mi jednu dodao, a drugu za sebe zadržao... Ispijajući mlaku tečnost pitala sam se da li je on maločas govorio ili na sam na trenutak zaspala i sve to sanjala...
Na trećem sedištu, preko puta, do prozora, meškoljio se brkati grmalj, uzdrhtao od straha, zverajući i levo i desno... Jedva je čekao, da ga neko makar popreko pogleda, pa da krene u napad... Po crvenilu žila stisnutih pesnica, znala sam... Sve sam znala... Verovala sam da znam...
Saputnik, uhvati putanju mog pogleda i blago odmahnu rukom: „Ma pusti, uvek takvih ima... U svakom avionu... Ka bilo kom gradu da se krene... Nego... Gde sam ono stao?... Da... Znaš, ja sam ti prvi posle glavnog... Ja bih bez glavnog mogao, al’ on bez mene sumnjam... Gde god šta zaškripi, tu sam ja.. Gde treba pogurati, opet ja... Gde treba zakočiti, ko bi drugi nego ja?... Potražiću te tamo... Naći ću te, ma gde bila... Od mene nećeš moći da se sakriješ...“
Njegove sam reči, kao šalu, prihvatila i blago se osmehnula... Osmeh je maska koja se po potrebi stavlja i skida... Maska koja je najbolji štit ili mač...
Nekoliko minuta pre sletanja, još jednom me je pogledao, a onda se celim dlanom lupio preko čela : „U, jebo te bog... Pa ti ćeš, možda, tamo da mi budeš šef... „
„Možda“, odgovorila sam tiho, na šta je on po prvi put zaćutao u poslednjih pola sata... U jednom trenutku, skoro nečujno, pokajničkim glasom je progovorio: „Jebi ga. Šta bi bi. Kolko košta nek košta...“
„Dragi putnici, vežite pojaseve, slećemo...“ stjuardesin kristalno jasni glas mikrofonija je kidala na slogove... Neko, sa sedišta iza, progovori: „Soči... Dobro je... Stigli smo...“.
„Soči nema aerodrom, ovo je Adler“, reče nabildovani, iskašljavajući se... Dok su točkovi, kočeći, odskali mrtva tišina... Kada je rulanje potpuno prestalo gromoglasni aplauz...“Sleteli smo“, gorostas iz trećeg reda odahnu, „ Sleteli smo“ ču se sa svih strana, povikaše i oni koji su do maločas spavali alkoholom ili bensedinima omamljeni.
Izlazak iz aviona, pasoška kontrola, carina,... Kroz neonsku svetlost aerodromskog hola ugledala sam smeđokosog kako žuri ka izlaznim vratima...
Pokušavam da pronađem telefon i cigarete, da provučem torbe kroz odškrinuta izlazna vrata... Nije prošlo ni dva minuta, kad eto ga... Verovatno je iz daljine video da imam problema sa slanjem poruke... „Imam malo kredita, biće dovoljno“ rekao je, jednom rukom mi pružajući telefon, a drugom paleći cigaretu... Čim sam uzela mobilni, odmakao se nekoliko koraka, duboko potežući dim iz zlatnog filtera, zagledajući blokče u kožnom omotu, verovatno adresar...
Kada sam završila sa slanjem poruke, prišao je drugi put, uzeo ga i uz osmeh rekao :„ Pa mi se nešto često srećemo“ i ne čekajući odgovor, počeo da pritiska tipke sa brojevima... Videla sam kako gasi cigaretu na poklopcu kante za smeće, kako, na ruskom, ubrzano priča, kako se udaljava...
Treći susret ubrzo... Prilazi mi, hvata moju desnu ruku i drma je obema šakama... „Stigao je taksi... Odoh ja... I srećno... Sreća će ti trebati“. Učinilo mi se da je još nešto hteo da kaže, ali da je, iz samo njemu znanih razloga, odustao... Naglo se okrenuo i potrčao, dok mu je skoro prazan ranac poskakivao na levom ramenu... Kao da od nečega beži, kao da ka nečemu žuri... A u meni pitanja: „A gde ću ja?... I s kim?... I kako?...“
Na trenutak su nam se još jednom pogledi sreli dok je blago dodirnuo čelo sa dva prsta u znak još jednog pozdrava... Mahnula sam i ja postajući svesna da mu ni ime ne znam...
Stajala sam sama na stepeniku koji je razdvajao ulicu od aerodromske zgrade... Dok sam palila prvu cigaretu, gladno uvlačeći dim za dimom, pokušavala sam da pogledom pronađem bilo šta što bi ličilo na česmu, na prodavnicu, na vodu... Ponovila u sebi nekoliko puta jednu istu rečenicu... Kao molitvu... Kletvu... Predskazanje... Mantru.... Tvoji će koraci tvoju budućnost da ispričaju... Moji će koraci... Da... Ali kako? Ispred mene je bila praznina obasjana žmirkavim svetlom uličnih sijalica... Iza mene i u meni potpuni mrak...
Vraćam film... Rusija... Adler... Aerodrom Sočija... Pasoška kontrola... Potpisivanje nekog papira, kažu da ga čuvam kao zenicu oka svoga... Gužvu na izlazu pravimo jedino mi koji smo stigli čarter letom... Malo dalje guraju se oni koji svoj let čekaju... Žedna sam... Ni jednu jedinu kap vode nisam stavila u usta otkako sam ušla na aerodrom Nikola Tesla u Beogradu... Nisu idioti dali ni flašicu vode da unesem u avion... U sebi se smijuljim zamišljajući udarnu vest u novinama: Terotistički akt izvršen fajtanjem.
Organizovan prevoz za većinu radnika kasni... Oni koji se vraćaju sa odmora lako se snalaze... Ostali stoje i čekaju... Savijenih glava i opuštenih ramena podsećaju na one koji tek treba da priđu kovčegu i sa samrtnikom se oproste... Zapisujem na kutiji cigareta samo jednu jedinu rečenicu : „Na groblju je veselije“...
Paleći drugu cigaretu posmatram raštrkane grupe ljudi... Po dvojica, trojica, najviše četvorica... Žamor počinje da odjekuje kao da su se naglo trgli iz hipnoze... Reči ne razaznajem... Torbe oko nogu razbacane... Lica bleda... Pogledima levo-desno pretrčavaju...
Avion kojim sam stigla doputovalo je i nekoliko žena sa decom... Ruskinje ili Ukrajinke, ne znam... „Srpske snajke“, neko reče...“ Dočekuju ih muževi“... Čuje se dečija vriska... I smeh... Brzi zagrljaji, ovlaš poljupci, kao da se stide... Ubrzo odlaze... Odjekuju koraci koji se udaljavaju... Negde neko, možda promaja, vrata zalupljuje...
U deliću sekunde, dok pratim senke po zidovima, ugledam, na sasvim drugom kraju čekaonice, još jednu ženu... Stoji i pali cigaretu na cigaretu... Pomislim: „ Ovo je moje gore list“... Isprane farmerke, teksas jakna nemarno preko ramena prebačena i veliki putni kofer sa točkićima kraj nogu... Jedan jedini...
Ja u elegantnom crnom kompletu... Sako i pantalone... Ešarpa svih duginih boja obmotana oko vrata, jedan kraj preko ramena... Našminkana... Oko mene gomila prtljaga... I da ne zaboravim... Cigareta u ruci... Kao znak prepoznavanja...
U istom trenu i ona je mene ugledala... I kao po dogovoru, krećemo jedna ka drugoj... Sa osmesima kao da se celog života znamo... Sa olakšenjem u očima i osećanjem da se smanjuje teskoba u grudima... Bar pretpotsavljam da je tako i kod nje, a ne samo kod mene.
Predstavlja se...“Minja“... Ja svoje ime izgovaram... U nekoliko reči saznajemo najbitnije... Građevinac je i majka... Jedno dete na fakultetu u Nišu, bolestan bivši muž koji je na njenoj grbači, zbog dece, ne želi da se oni sikiraju, besparica, na ivici gladi i pored toga što radi po deset do dvanaest sati svakog dana... To je njena priča, a moja: „Građevinac, operativac takođe... Dvoje dece, dva fakulteta, sama... Deca studiraju u gradu na Nišavi... Radno vreme od jutra do sutra...“ Za ostalo verujemo i ona i ja da ima vremena... Nadamo se da ćemo zajedno, u istom stanu, na istom gradilištu, u Sočiju...
Od jedne do druge grupe ljudi koja čeka, prilazi namrgođeni šatirani tip koji kao da je upravo sišao sa scene nekog vodvilja... Ramena čudno opuštena, karlica izbačena ka napred... Korača kao da ispod duksa nedefinisane boje, duž kičme, ima lopaticu kojom se meša mast kada se u kazanima topi... I nešto bez prekida priča... Melje kao vodenica kad je otvoren jaz... Kao pokvarena ploča vrti jednu te istu rečenicu u pravilnim razmacima... Klimaju glavom oni koji ga slušaju, sležu ramenima kad mu leđa ugledaju...
Nakon obilaska nekoliko krugova i zastajanja kraj svakog od nas ponaosob, da bi nas zagledao referent smeštaja, kako sam pretpostavila, prišao je Minji i meni... U početku kao da se dvoumio, premeštao se sa noge na nogu... Kao da je na klackalici pa pokušava da održi ravnotežu...Odmakne se pa se približi, okrene krug, pa vrati... Na kraju nam prilazi, kao da je nešto odlučio... Još iz daljine čujem da onu istu rečenicu ponavlja... U stvari više prepoznajem po trzanju lica i odsečnom mahanju obema rukama kao da saobraćaj usmerava ... Podseća me na lutku na navijanje... Ne razumem šta govori, iako je nekoliko puta isto ponovio... Kao da mu je krpa u ustima... Vidim njegovu ruku koja hvata za mišicu Minju, kako je vuče na suprotnu stranu, i kako ona sa njim odlazi gurajući ispred sebe ogroman kofer na točkićima ... Međutim, koraknu samo nekoliko puta pa se otrgnu od njegovog dlana koji je ostao u vazduhu kao poluspuštena rampa... Vrati se ka meni i čvrsto me zagrli ... „Kud li će me ovaj mutavi“, reče dok je odlazila noseći u rukama malu torbicu koja je do maločas zaboravljena ležala na betonu kraj mojih torbi... Postavila je pitanje na koje nije sačekala odgovor...
Iznova sam sama... Vadim treću cigaretu i na žar druge palim... U avionu je bilo pedesetak ljudi... Možda i više... Skoro svi su se razišli...
Prilazim ivičnjaku... Ne sedam na hladan beton kao što bih uobičajeno, već se na neki čudan način razlivam po njemu kao razvezana vreća puna žita... Ne razmišljam o elegantnim pantalonama... Navika sa gradilišta...
Ne mogu više da izdržim... Žeđ me ubija... Počinje da mi bubnja u ušima, da mi se vrti... Gasim cigaretu nakon nekoliko dima... Nalakirani nokti odbijaju svetlost kao iskrice prskalica... Vadim papirnatu maramicu, uvijam opušak i stavljam ga u mrežastu pregradu na rancu... Pogled mi usput pada na dvojicu koji se cerekaju zbog toga i jedno drugom dobacuju podsmešljive grimanse... Posmatram i ja njih, bez pokreta i bez misli... Bez osećanja... Skoro bez disanja... Spuštam lice u raširene šake... Laktovi oslonjeni na kolenima... Žmurim zaklonjena mrakom dlanova... Čekam...
„Ti ideš sa nama“ čula sam promukao glas i podigla glavu... Preda mnom je stajao izrazito visok, prosedi muškarac... Bez predstavljanja, bez ikakvog uvoda, nastavi da priča... Reče da će privremeno da me smeste negde dok ne nađu stalno mesto boravka... Pomenu usput ime gradilišta, koje sam odmah zaboravila, na kome ću da radim i da je i on tamo jedan od šefova... Jedino što sam tada progovorila je : „Ja sam Nada i žedna sam... Baš sam žedna“...
Nije sačekao da završim rečenicu, okrenuo se i prišao proćelavom, zdepastom, čoveku koji je stajao ramenom oslonjen na masivni stub nastrešnice... Počeo je na ruskom sa njim da se cenka... Nakon nekoliko minuta, vratio se, uhvatio jednu od mojih torbi i krenuo ka autu koji je u polumraku stajao sklonjen iza razvaljene ograde... Ispred ilegalni taxisata, ako sam dobro razumela, a iza oniži, dežmekasti muškarac koji je svoje torbe teglio i koji se u jednom trenutku okrenuo ka meni i glavom mi pokazao da požurim...
Koračala sam sa naporom, tih stotinak metara na repu kolone, kao da se na Mont Everest penjem... U svakom koraku osećala zamor koji me je potapao kao plima... Činilo mi se da su torbe sve teže... Sistigao zamor, pomislila sam... Nekoliko noći nespavanja... Nekoliko dana trčanja levo desno da se sve obezbedi deci za nekoliko meseci, da se sve nabavi što meni treba...
Jedva smo se spakovali u staru ladu... Prtljag nas je zatrpao... Zbog njega nisam videla ni kuda idemo, niti imala osećaj koliko dugo to putovanje traje... Usne kao su mi bile opekotinama našminkane... Jezikom sam pokušala da ih ovlažim što je žeđ još više pojačavalo...
Koferi i ranci svih oblika i veličina uspeli su da mi zgnječe svaki mišić... Nisam ni reč rekla znajući da je u njima garderoba za sva četiri godišnja doba, prošvercovano piće i hrana kod mojih saputnika (a meni su „iskusni“ putnici, pre polaska dali uputstvo da takve đakonije nipošto ne nosim, da me ne vrate sa aerodroma), a kod mene isto to plus lap top i knjige kao da idem na pusto ostrvo, skoro cela priručna biblioteka, pa mini apoteka i ženske džidžubidže...Kada sam polazila mnogi su se smejali toj mojoj potrebi za tolikim knjigama... Poneko se i krstio verujući da mi je euforija pred putovanje pamet popila... Da, mnogi su se smejali, a niko me nije pitao da l` imam novac deci da ostavim... Ali to je neka druga priča... O tome ću možda pisati kada se (i ako se) vratim... Možda...
Dok smo iz auta izlazili, oniži stariji muškarac reče da je kranista, da će da stanujemo vrata do vrata, da je već bio ovde, da se vraća sa odmora, da mu treba samo još nekoliko puta po 6 meseci da izdrži... Usput je nosio moju torbu... Za to vreme je Milenić, (šef mehanizacije kako mi je kranista šapno još u taksiju, usput izgovarajući svoje ime koje nisam čula), zakucao na Ljiljina vrata, koju je još sa aerodroma obavestio. Kranista je prebacio moju torbu preko praga, čim su se vrata otvorila, klimnuo glavom Ljilji, krenuo ka stepenicama koje na sprat vode, mahnuo mi i rekao:“ Želim nam svu sreću sveta... Trebaće.“..
Na vratima privremenog smeštaja, samo za jedan ili najduže dva dana, kako je Milenić užurbano objašnjavao, stajala je mamurna i pomalo raščupana plavokosa žena kojoj nisam mogla godine da odredim... Dok mi je nakon nekoliko minuta dodavala čašu vode koju sam tražila, pogledom sam preletela preko sobe... Francuski ležaj, toaletni stočić sa ogledalom, jedna stolica, frižider, pomoćni ležaj, vrata ka kupatilu, vrata ka terasi...
Sledećih sat, možda sat i po, do njenog polaska na posao, ćutim i slušam... Odgovaram na pitanja koja direktno postavlja... Uhvatila sam tenutak između dve priče i rekla joj da me užasno boli glava, na šta je ona slegnula ramenima i svoju priču nastavila....
Šezdesetineko godište, reče, iako mi je delovala bar dve tri starije, radi u kancelariji, sređuje građevinske knjige i sertifikate na gradilištu gde ću i ja da radim... Usput govori da joj je jedan od direktora lični prijatelj, da je njegova sestra još malo pa i njena sestra, da od nje zavisi ko će i koliko u firmi ostati...
Bol se pojačava... Svetlaci mi pred očima... Počinjem da drhtim kao da mi je zima... Rekoh joj, tek da nešto kažem, da mi je poznato to što radi, da sam i ja u prošloj firmi i taj posao, pored svih ostalih, radila... Nisam rečenicu ni završila, kad krenu bujica: „Ne može da bude isto... Ovo što ja radim je ozbiljno... A ti... Ti bog te pita šta si radila... Ne znam i neću da znam... Jedino što znam je to da ti nikada ne bi mogla da radiš ovo što ja radim“...
Nekoliko dugih minuta odjekivale su njene reči negde duboko u meni... Onog trenutka kada je ćutanje počelo da postaje muk zamolila sam je za još jednu čašu vode... Usput sam na dnu tašne pronašla kafetin i polako ga sažvakala ispirajući usta sitnim gutljajima...
Dok je kuvala kafu visio joj je blaženi osmeh pobednika na usnama... A meni nije bilo do smeha... Kao da mi se kamenje obrušava ispod čeone kosti... Koji li su je pundravci uhvatili, prostrujala mi kroz glavu, a ona je između dva gutljaja kafe nastavila, kao da ni jednu jedinu preku reč maločas nije izgovorila... Reče da ni za živu glavu ne izlazim na ulicu... Da nije bezbedno... Da vrata iznutra zaključam... Da su troje ili četvoro Tadžikistanaca pre neki dan u susednoj kući zaklani... U onoj žutoj... I pokazala mi kažiprstom desne ruke zgradu na manje od pedesetak metara vazdušne linije... Da su posle toga u tadžikistanske gudure pobegli i da ih nisu našli... A možda ih nisu ni tražili, naglas sam progovarila tek da nešto kažem...
Počelo je da mi se muti u glavi... Postajala je silueta... Ponavljala sam njeno ime... Ljilja... Ljilja... Činilo mi se da ću, čim zaspim, sve da zaboravim...
Jedva sam čekala da prestane, da glavu na jastuk naslonim, da bubnjanje u ušima i vrtoglavicu smanjim... A ona je, polušapatom nastavila, kao da mi veliku tajnu otkriva... Da je čula da su neku meštanku desetak Tadžika i Uzbeka silovali, iskasapili, pa neku devojčicu, skoro dete... Ali da se ja ne plašim... Da ne izlazim... Da vrata zaključam...
I dalje je nešto govorila, šta nisam najsigurnija, nisam je više slušala iako sam povremeno klimala glavom... U meni je monolog bio u toku... Ovo je majčica Rusija... Ovde su braća Rusi... Oni mene vole i ja njih volim... Dovoljno je da kažem da sam Srpkinja pa da ruke za zagrljaj rašire... Vronskom je u Adrovcu kraj Aleksinca sagrađena crkvica... Ja sam u Aleksincu rođena... Ana Karenjina je deo i moje kulture... Dostojevski, Tolstoj, Šolokov, Gogolj, Turgenjev, Jesenjin, Puškin... Prvo lice jednine se cepa... A šta ako nisam u pravu?... Nazivi književnih dela mi lete pred očima kao svetleće reklame... Idiot, Zločin i kazna, Zapisi iz podzemlja, Zli dusi, Mrtve duše, Rat i mir, Pesma o keruši... Monstrumi, ubice, mentalni bolesnici, nevernici... U jednom trenutku stajem, hvatam se za spasonosnu misao kao davljenik za slamku... Pa ja sam međ Srbima... Među svojima ovde, a i na gradilištu ću da budem... Obećao mi je Poparić... Tehnički direktor... Pre nekoliko meseci kada smo se dogovarali reče: „Plata je preko 2500, za mene će biti 3000, tri obroka, svaka druga nedelja slobodana, desetosatno radno vreme, u radnim nedeljama šestosatno, zdravstveno osiguranje, penziono takođe, smeštaj sama u sobi, ali zato mora da se radi... Biću rukovodioc završnih zanatskih radova... 4 zgrade ukupno... Imam preporuke odlične... Sem toga, za dobro obavljen posao, biće i nagrade... Tad pomenu da su majstori većinom naši, al’ da je prosta radna snaga lokalna, da im je tako jeftinije“...
Čim je Ljilja izašla zaključala sam vrata i po navici izvadila ključ, spustila ga na toaletni stočić sa ogledalom i preskačući torbe koje su bile nabacane po podu, vratila se na otoman koji mi je onim istim kažiprstom pokazala pre nego što je otišla...
Od vrata do ležaja nekoliko puta samo što nisam pala... Još uvek mi se vrtelo u glavi, iako je bol malo posustao... Mrmljajući sebi nešto u bradu, ni sama ne znam šta, u hodu sam se predomislila i oteturala do kupatila... Na lice sam bacila nekoliko pregršta hladne vode.. Niz bradu su se slivale kapi i mešale sa znojem klizeći ka grudnoj kosti... Vratila sam se u krevet i još glavu na jastuk nisam spustila, a već sam zaspala, iako je bluza bila toliko mokra da je mogla da se cedi kao da je izvađena iz mašine kojoj je centrifuga otkazala...
Probudilo me nešto, možda užurbano kretanje u hodniku i bol u babinoj rupi... (Osmeh mi je na licu dok ove reči pišem... Pitam se da li sam ikada svojoj deci pokazala gde je ta babina rupa, ta uvalica na zadnjem delu lobanje...Ono mesto gde ih je moja majka kao bebe ljubila... )... Prvo što mi je palo na pamet: Ostaću krivošija na vjeki vjekove... Samo mi je još to trebalo, pomislila sam okrećući se ka zidu zagledajući panelni radijator, čija ivica je štrčala na nekoliko santimetara od mog lica... Iz hodnika se ništa nije čulo... Pomislila sam da sam sanjala... I taman da ponovo uronim u san kad shvatih da je taj neko stvarno postoji, da gura ključ u bravu... Kao na filmskom platnu počele su da mi se ređaju slike svih strahota o kojima mi je Ljilja pričala... Pogledala sam oko sebe, čime bih to mogla da se branim i ništa sem stolice nisam videla... Bem ti oružje, pomislih, kad može da povredi sa obe strane...
Samoj sebi sam se nasmejala kada je žena sa kofom i četkama ušla u sobu... I ona se trgla kada me je ugledala... Progovorila je nekoliko reči na ruskom, pa u trenu kada je shvatila da je sa naporom pratim, osmehnula se i rekla „Marina... Kto ti ?“... Odgovorila sam, Nada zamuckujući kao prvače koje pred celim razredom lekciju prvi put odgovara... Čuđenje u očima nije mogla da sakrije... Shvatila sam gde je problem... Nadežda, čuh kako govorim nekim meni nepoznatim glasom... A ona samo klimnu glavom i time završi razgovor...
Posteljinu je promenila kao da joj je štopericu uključila... Dok sam posmatrala ženu koja je talasastu kosu prekrila borom ružinog drveta (boja kojom sam i ja nekada prekrivala svoje sede, kao zrelo žito preliiveno crvenkastom osjajem), sitnih kostiju i uskih kukova, otprilike mojih godina, a možda i neku godinu mlađa, suvonjavu, bledunjave suve kože, ubrzanih pokreta, tananih prstiju i razigranih plavih očiju, proletelo mi je kroz glavu da bi na mogla da mi potvrdi onu priču o Tadžicima i onim drugim, čiji sam naziv zaboravila... Zaustih da je pitam i pre nego što sam i jedno slovo izgovorila stala sam u pokušaju da u sebi prvo izgovorim celu rečenicu, da se prisetim reči koje sam davno, davno zaboravila...
Trebalo joj je tek nekoliko minuta da promeni čaršafe i jastučnice...Usput je preko ramena dobacila nekome, ko je verovatno u hodniku stajao, da će brzo da završi... Taj neko, koga nisam videla, je na srpskom odgovorio „Dobro. Čekam“...
Prešla je u sobu preko puta a ja sam još uvek pokušavala da u sebi artikulišem rečenicu... Vrata su ostala otvorena sve dok nije i tamo završila... Ubrzo je i tamo završila i vratila se da sa poda pokupi gomilu... Pozdravila me klimanjem glave ne gledajući u mene i otišla... Čula sam je kako sa nekim razgovara u jednoj od najudaljenijih soba na istom spratu...
Znači u zgradi ima nekoga, pade mi na pamet... Dobro je što ovde nisam sama... Dobro, al’ ipak sam vrata iznutra dvaput zaključala. Poslednja misao pre nego što sam ponovo zaspala „Verovatno Marina ima generalku u nekim sobama... Dugo se zadržala“...
U talasima uronim i izronim iz sna... Znam da sam nešto strašno sanjala, ali ne mogu da se setim šta... Po ubrzanim otkucajima srca slutim da mi je pritisak otišao ispod stotke... Hvatam vazduh kao riba na suvom... Čini mi se da mi se i leva i desna srčana komora kroz jednjak do same resice prelivaju... Na krajnicima sluz lepljiva i vrela... Oko mene i u meni tišina...
Zazvoni telefon... Poruka... Nakon one moje poruke sa aerodroma, od pre nekoliko sati :„Sleteli smo... Sve je u redu... Ne brinite..“. Dobila sam odgovor : „OK. Mi uskoro krećemo iz Beograda...“
Negde između jave i sna javlja se novi strah... Samo kada bih mogla da saznam da li su deca bezbedno stigla do kuće... Samo to i ništa više... Auto kojim su krenuli je nov, vozač nedovoljno iskusan... Za pojedine beogradske vozače i većinu iz Jagodine zna se šta svet priča... Čim ugledaš tablicu koja ti na jednu od te dve liči beži na bankinu i moli Boga da te i tamo ne stignu... Ma, lepo naš narod kaže: Ne dao ti Bog ono što ti majka misli...
Pulsiranje u slepoočnicama iznova počinje... Zapara guši... Pokušavam da uključim klimu... U sobi je sto stepeni plus minus dva udisaja... Ne uspevam... Uzimam daljinski za TV... Pritiskam svih dvadeset i kusur dugmeta... Ništa... Ni ton ni slika... A kao šlag na tortu došlo je to što prekidač za svetlo nije čak ni caknuo... Odjednom mi proradi lampica, a šta ako nema struje?... Kolumbo Amerika... Ali, kako?... Pa Ljilja je rekla da istog momenta uključuju agregat... Možda je ovo prvi put... Možda nije upoznata... Možda agregat ne uključuju kad misle da nema stanara... Možda...
Nikada se nisam znojila, a sada... Znoj se sliva niz lice, niz leđa, međ’ dojkama, u potocima... Posmatram kapi koje izbijaju iz pora kako se grupišu... Žeđ mi lepi usne... Dušnik i plućna krila kao da su se tom lepljivom masom ispunila... Odlazim do kupatila i punim dlanove... Mlaka voda žeđ ne gasi... Kao da ni jednu jedinu kap nisam popila... Imam osećaj da su mi i oči žedne... Vraćam se u sobu...U maloj putnoj torbi pronalazim peškir... Svlačim se usporenim pokretima... Preko poklopca WC šolje prebacujem pantalone, majcu, veš... Ulazim u deo kupatila gde je tuš, nema tuš kadice, samo prag obložen pločicama, visok dvadesetak santimetara, navlačim plastičnu cvetnu zavesu, stajem na plastičnu rešetku koja sprečava klizanje, okrećem jednoručnu slavinu... U početku tuš dobacuje svud sem onde gde je usmeren, kasnije se mlaz smanjuje da bi na kraju potpuno nestao... E, na zdravlje, samo mi još to falilo... Još uvek sam žedna... Nit prljava nit okupana.... Nit mrtva nit živa... Kao u onoj priči – Jarac živoderac... Kako ono beše ? .. Aha... Znam... "Ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan“... Na vlažnom peškiru ostali su tamni tragovi od raskvašene prašine...
Sedim poluobučena na ivici kreveta. Kroz staklo na vratima ka terasi vidi se ulica... Maločas je proprskala kiša... Sada je pripeklo... Izgleda da ovako izgleda podne u paklu... Malo u vatru, malo u vodu... Kao da želi i nebo već prvog dana da me okali... Kaliti, kaljen, okaljen... Osnova za kaliti je kal... Kal je blato... Osećam se baš tako... Kao da sam se u blatu valjala... Potoci znoja i dalje ostavljaju tragove na koži...
Četiri minuta, do koliko ono beše, ako je u Srbiji sada do deset... Aha plus dva... Znači sad će podne... Pogledom pratim nekoliko golobradih i nasmejanih mladića koji se spuštaju niz strmu ulicu... Izrazito crne kose i tamne puti... Hodaju mašući rukama kao da će svakog časa da polete... Odjednom se stresem... Verovatno su to ti Tadžiijošneštoneznamšta...
Čuje se sirena... Slična je našim sirenama koje se javljaju kada vozači hitne pomoći pokušavaju da skrenu pažnju na sebe... Ili policije koja prati kola sa zatamnjenim staklima... Zvukovi se kao usijani ekseri u bolne slepoočnice zakucavaju... Kad pomenu’ policiju... Pasoš i lova u torbici, torbica stalno uz tebe, pravilo koje su mi došaptavali svi oni koji su znali da putujem, pa i onaj saputnik u avionu je to pomenuo... Torbica na grudima, po mogućstvu ispod jakne, prsluka, majce... Ne bi me iznenadilo da su rekli i ispod kože...
Davaj, davaj... Čuje se muški glas... Vidim mladu, vitku, lepu, moderno obučenu devojku... U hodu kucka po mobilnom... Poskakuje penjući se ulicom... Duga crna kosa za njom kao barjak vijori... Odlazi u pravcu žute kuće... Ne vidim ko je požuruje...
Želim bar na tren da izađem... Makar toliko da ispravim ukočena kolena... Da potražim vode... Ali ako odem kako da se vratim... Pa rekla mi je da iz sobe ni ona ne mrda... Da se još uvek ne oseća sigurnom, a tu je nekoliko meseci... A sem toga, gde ću bez para... Pa bez novca ni u WC se ne može... A sem toga ne znam gde sam, kako se ulica zove, postoji li ime za naselje... Znam samo da je stan broj 1, na prvom spratu, desno, odmah do ulaznih vrata i da je kuća od fasadne žute cigle, da je dvorište popločano behatonom kremkaste i cigla boje, da se u daljini vide visoke planine i da sam u pizdimaterini, u nekoj selendri... A rekao je Poparić da ću u Sočiju da radim... Pa dobro, možda nije laž, možda je samo previd, pomislim u sebi... Niti laž podnosim niti lažem... Ali šta ako je moler Sima u pravu kada mi je pre nekoliko meseci rekao da sada istinu govore jedino deca i budale?
Kad već pominjem Ljilju... Reče da ne kuva ništa sem kafe... Da ne voli da kuva... Da jede voće, da se većinom hrani na gradilištu... Da je hrana ovde skupa, da je u početku kupovala vodu, sada je ne kupuje, kaže ista voda samo je ono u flaši, a ovo sa česme... Da kupuje Arabiku kafu... Da je najjeftinija...
Videla sam da ima pegla u hodniku, reče mi da ima i mašina za pranje, pokazaće mi ako ostanem ovde, a gledaće da me smesti da ostanem,u istoj zgradi samo u drugoj sobi. Još je rekla da vlasnici ovog smeštaja imaju nepokretno dete u kolicima i da su divni ljudi, dodade da je njen hobi da šije, da ima ćerku studenta, da je kupila stan na kredit i da je ovde da bi ga otplatila, da će prijatelj direktor da pomogne...
Izlazim na terasu... Pokušavam da vidim što više, ali od pokušaja malo vajde... Jedino što mi upada u oči je leja sa žutim cvetovima na dugačkim stabljikama smeštena u uskoj traci zemlje između popločanog dvorišta i ograde... Ovo cveće imam i u svojoj bašti, a nikada nisam saznala kako se zove... One koje sam pitala nisu znali , one koji su znali ja nisam poznavala... Možda je divlji ljiljan... Možda...
Malo mi se vrti u glavi... Kao noćas u avionu kad smo ponirali i kad su mi rekli da moram da držim otvorena usta da bi mi se oslobodio pritisak u ušima... Mora da je taj pritisak i njima veoma smetao kada su oni (muškarci) meni ( jednoj ženi) rekli da otvorim usta... A kad pominjem ženu... Ljilja reče da Makadam ima nekoliko hiljada muškaraca na gradilištima i samo pet-šest žena.
S taboj, posmatrel, čuje se sa ulice... Ženski glas... Dve debelguze, starije žene, u uskim midi suknjama... Klate se vukući napunjene kese... Kod njih se ne vidi strah... Možda samo zamor od uzbrdice... Upadaju mi u oči njihova nasmejana lica i cvetni dezeni na košuljama...
Prestiže ih muškarac kome ne mogu da odredim godine. Liči mi na onog uniformisanog sa aerodroma koji je sa neskrivenim gađenjem u glasu rekao: „Jugoslav“... Zamalo da mu tada kažem: Srbi baćuška... Srbi... Ali, kada sam pogledala njegovim očima kako izgledamo onako bledi i izgužvani od nespavanja, putovanja i torbulencija, od dehidriranosti, kako se guramo i gazimo jedni drugima po stvarima i prstima, sve mi je bilo jasno... Verovatno su mu se smučili redovi pa bi nam sve po redu i spisku...
Ljilja je, nakon posla, užurbano ušla u sobu, istuširala se, rekla mi da se brzo vraća i izašla... Usput sam joj pomenula da je voda tek maločas došla, da je celog dana nije bilo, kao ni struje, na šta je ona samo rekla : „Pa šta“...
Nisam osetila kada je ušla... Učinilo mi se da je čujem kako se ponovo tušira, ali nisam bila sigurna... Samo jednom me je neka buka probudila... Kao da je neko nešto ispustio, ili vrata zalupio... Pogledom sam preletela po nameštaju koji je pokazivao svoje obrise u polutami... Prvo što sam ugledala bio je radijator... Sa druge strane uzglavlja klokotao je frižider, iznad glave klima uređaj za koji mi se, u startu učinilo, da ga je postavljao neko ko nije vičan za rad bušilicom i tiplovima... Iznad frižidera televizor na konzoli... U slučaju zemljotresa sve ovo može na glavu da mi se sruči pade mi napamet... Setih se priče o Damoklu i maču koji je visio iznad glave samo na konjskoj dlaci... Sa naporom sam potisnula misli o tome šta će biti ako bude... Okrenula sam se na drugu stranu... Zamalo nisam ispala... Krevet, u stvari pomoćni ležaj, bio je toliko uzak da bi bilo teško na njemu i beba da se povije, a da joj noge ne vise preko ivice...
Deo rukopisa "Ni tamo ni ovde" - Nada Petrović - Zapisano 08.08.2012. - Ovaj deo je objavljen u časopisu Istok" pre nekoliko godina.
Нема коментара:
Постави коментар