Нада Петровић / Заборављамо песнике

 Заборављамо песнике...

Да није њених збирки песама, Гордана Стефановић би, код већине, била потпуно заборављена.

Ја немам права, а вала ни жеље, да заборав прекрије њено постојање. Дала ми је подршку, чим је видела моје прве песме објављене у „Корацима“.

Водила је радио-емисију „Облак у панталонама“ и била сам њен гост...

Моја Гордана је неко ко ми је први рекао да сам песник. Дрхтала сам као прут и прећутала мисао да ја нисам песник, ја сам само неко ко поезију за своју душу пише. Говорила је да ће, ако се мало потрудим  да књижевни критичари упознају моје писање, да ћу бити неко кога неће моћи да забораве... Нисам тада знала ни једног књижевног критичара, а и да сам знала нисам имала времена да се за своје песме борим. Уосталом, Гордана, добра душа, није била у праву. Песнике заборављају. Њу су заборавили многи.

Поклонила ми је песму... То је требало да буде подстрек и опомена да не смем да станем... Песму сам оставила у кутији са драгим успоменама...

Волела сам је и поштовала. Мало сам људи до тада, а вала и од тада, таквих као што је била она, упознала.

Слава јој и хвала. Бог јој дао рајско насеље.