Моја Ана
Пре десетак година посетила сам Ану. Већ тада је
имала неколико награда за најбољег професора и разедног старешину. Те године је
освојила једну од награда и требала да иде са ђацима у Лондон, на даље
такмичење.
Да је конкурисала за дизајнера ентеријера или за
модног креатора, и ту би награду освојила. То ми је пало на памет када сам први
пут ушла у њен станчић од четрдесетак квадрата. Никада ништа слично ни код кога
нисам видела. Већина зидних и подних украса, као и намештаја је била њене ручне
израде, или њеног супруга.
На једној страни стола лепо сложена гомила књига.
На другој цедуље сложене у малене коверте, само је једна до пола исписана. На
сред стола књига на енглеском.
Након послужења и присећања на наше раније
сусрете, обавештавања шта ради или шта радим, сазнајем да је уписала приватни
курс, виши ниво енглеског језика. То ме није зачудило, увек је желела више и
даље. Остала сам без речи када сам схватила да су оне цедуљице на столу пушкице
за сутрашњи испит. На питање зашто су јој потребне пушкице, благо се насмејала
и рекла: „Срамота ме је кад не знам. Сутра да се не обрукам, а касније ћу да
допуним знање“.
Аутор Нада Петровић
Simpatično objašnjenje za "puškice"
ОдговориИзбришиХвала на коментару. У овом лудом времену потребна су нам лепа сећања.
Избриши