Некада давно сам писала афоризме.
2010. их је било за целу књигу — у рукописима. Јутрос сам налетела на копирану
страну из „Политике“, од 19. септембра 2010. Три моја афоризма. Сећам се тог
периода — бар једном месечно, неки мој ред био би у новинама.
А онда ми на памет дође тај исти
септембар. Добијање решења: „технолошки вишак“. Без отпремнине. Без плаћеног
одмора. Без оног што је договорено.
Прошло је петнаест година, а укус
горчине није нестао.
И, ево, док ово пишем, паде ми на
памет један нов афоризам:
„Јесу они сви исти — али се ни ми не мењамо.“
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар