Те 1993. када су
ми први пут објавили песме у једном часопису за књижевност, братоубилачки рат
је увелико буктао у Босни и Херцеговини. Земља у којој сам одрасла одједном више
није постојала. Снови које сам имала распршили су се на све стране и нестали,
као што нестаје светлост заробљена у балону од сапунице, након његовог прскања.
Осећања немоћи,
беса и страха покушавала сам да избацим из себе пишући или читајући сваке ноћи.
Дани су били резервисани за децу, за породицу, за рад у армирачком погону, за
сопствену борбу са ветрењачама. Откидала сам од сна да бих нешто прочитала или
записала.
Сада скоро ништа
од тога што сам тада писала није сачувано. Спалила сам већину дневника који сам
написала, а дневнике сам почела да пишем у основној школи, оног тренутка када
је једна моја песма објављена у часопису за децу.
У почетку је
спаљивање дневника настало из сасвим баналног разлога - требало је потпалити
ватру, а ја папир нисам имала, сем тих исписаних свезака. Касније је то постала
навика. Нестајали су у пламену једни за другим записи, рукописи, песме, приче,
сведочења...
И песма „Круг“
би вероватно нестала да није било „Корака“. Касније је та песма објављена у
мојој првој збирци песама.
Круг
Затварам се у
саму себе.
Као цвет латице
скупљам.
Ножни прсти се
уплели у косу.
Зауздај руке
невид ме гуши.
Молитве не
помажу,
круг је све ужи.
Нада Петровић / Глава
у облацима, ноге у блату / Запис четврт
Нема коментара:
Постави коментар