У „Новостима“ у „Култури“ 11.
09. 2010. објавише једну песму.
Тог дана сам дуго седела на металној
шипци од ограде паркића.
Киша је падала, једна од оних
хладних јесењих киша која до кости пробија.
У ташни ми је стајало решење
да сам технолошки вишак и довољно новца да деца и ја преживимо до краја месеца.
У мени - само једно осећање –
била сам срећна.
Баш срећна што се не виде сузе
док се мешају са кишним капима.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар