- На туђ се дан у гроб не иде! Можеш да трчиш пред сандук колко оћеш, али ти џаба. Тако ти и с мене било. А била сам тад млада, здрава, јака, једра... Па, ко велим, боље сад но кад остарим. Сви ће да плачу. У образ и чело има да ме љубе... А кад лице огруби, тешко се савију и крст на груди да целивају... Тако ти ја на једну страну идем, а памет на другу... Де да поганим двориште, мислим. Децу да ми ноћна мора вата... У туђе се не иде ни на свадбу кад те не зову, а камоли за овако нешто... Сеоска утрина подалеко, тешко се до њу без зној низ кичму стиже... А како и да идем кад ће онај мој, Бог да му душу погану прости, ко лане да ме стигне? Тад ме претече, па пресрете, те ме омасти посвуд. Била сам црна ко да сам се са дудињке мазала... Да нисам црни лукац и ладне облоге мећала, и сад би модрице носила... Други пут стиго ја и до обалу. А испред мене вир. До тог дана то био бистрик, а тад мутан. А из воду се жубор не чује, но људски глас: “Дођи, дођи, дођи ми...” И ја радосно пођо, ко да ћу у коло до највиђенијег ђувегију да се уватим. Извадим конопче, што сам га око пас обмотала, па за прву грану. Ко, велим, добро је. Врба. Жилаво дрво. Помучила сам се док штрангу нисам направила. Кад год сам дрва увезивала, то било очас посла, а тад ко да ми је првина. Кад направи везу, на гушу је намако. И још ми мило, ко да ланче од бисери нанизани на врат стављам. Издржа конопац, али пуче грана. Што пуче ни дан данас не знам... Можда није била врба а ја нисам добро видела... Откину се поголем лиснат део, па ме повуче доле. Тек кад сам са гузицу ударила у ледену воду оладила ми се тинтара. Једва се на суво довуко. Сукња се у грање упетљала, па вуче ко да има сто руке. Она надоле, ја нагоре. Заинатила се ја, па све велим: “Нећеш ти кад ти оћеш, но кад ја будем тела...” Није ми више бешење на ум пало... “
Нема коментара:
Постави коментар