Nada Petrović / Dunđer ne sme da psuje

 Dunđer ne sme da psuje

Zemlja je počela da klizi, da se osipa. Ništa škarpa nije pomagala. Objekat u blizini. Podzemne vode. Rizik za ljude i odrađeni posao. Bilo šta da uradim, znala sam, biću kriva. Ljude nisam smela u iskop da šaljem da podšaluju. Starije kolege su se krstile i govorile da ništa slično nisu videle.

„Nasip je to, bem li ga šta će da radimo“, čula sam kako neko od majstora komentariše. 

Pozvah šefa operative. Čim je čuo da imam problem otišao je kući. Nije mu bilo ni prvi ni poslednji put da beži od odgovornosti. 

Glavni majstor prosikta kroz stisnute zube: „ Njega bi trebalo pred sud... Govorila si mu... Sve si mu unapred govorila...“
Šetala sam oko rupe koja se širila kao... Rupa kao kvasno testo u naćvama, a ja kao lav u kavezu.
Niko sem brigadira nije smeo da mi priđe, ni meni ni iskopu. I onda sam prelomila... Špric malter direktno iz miksera... Sačekati nekoliko sati... Naručiti beton, armaturnu mrežu... Sručiti niz kosinu u tankim slojevima... Opet nekoliko sati čekanja da se beton stegne... Tunelska oplata, beton... Opet nekoliko sati čekanja... 

Nikada ni od koga nisam čula da tako treba. Nikoga niotkuda da makar savetom pomogne...
Jutro sam dočekala na gradilištu. Gladna, umorna, malaksala. Ni jedan radnik nije hteo da ide kući i da se odmori. 

Neko je skuvao kafu i doneo. Nije bilo dovoljno šoljica. Pili smo iz iste po dvoje-troje. U tom trenutku, kad je sve dobro prošlo, pojavio se gospon šef sa kupljenom diplomom srednje škole i počeo da viče kako nas nije sramota da sedimo i ništa ne radimo, a radno vreme počelo pre deset minuta.
Bolje da vam ne nastavim priču... Bolje je ništa više da vam ne kažem, ni to da mi je tog meseca bila za trećinu manja plata. Da, bolje je da ne nastavim...

Probeleženo 13. avgusta 2017. a dešavalo se, ako se ne varam 2002. godine
Nada Petrović
( Naleteh na fotografiju i navreše sećanja)

Napomena:

Nabasala sam maločas na objavu jednog od glavnih čelnika Opštine, gde kaže: “Posle više od 50 godina, počela je sveobuhvatna rekonstrukcija otvorenih bazena u Kragujevcu.”

Njegova objava me je podsetila da sam radila kao šef gradilišta na rekonstrukciji sva tri bazena ( olimpijski, bazen za skokove i bazen za neplivače, kao i izgradnju pumpne stanice neophodne za napajanje bazena)  pre 23 godine. Tada je trebalo i plato i sedišta da se završe, ali je planirani novac (bar tako su mi rekli) otišao na važnije sadržaje…

A danas, danas mi je smešno kako se verovatno niko, sem mene i mojih radnika,  ne seća te rekonstrukcije.

Ubrzo sam naletela na objavu na kojoj se vidi današnje obrušavanje dela saobraćajnice u iskop neke nove zgrade (hvala dobrom Bogu da niko nije povređen), a ubrzo i pokušaj da se nastavak klizišta zaustavi sipanjem tampona u podnožje klizišta.

I pitam se, pitam, da li su veliki šefovi ikada čuli za stabilizovanje kosina pre novog nasipa, ili su i oni pobegli, ko što je moj šef operative pobegao?

I još se nešto pitam, kako je moguće da geomehanički elaborat nije pokazao koliko duboko treba da se izvrši temeljenje potpornih zidova.

                         Autor fotografije današnjeg obrušavanja Зоран Петровић