29. 11. 2016 - zabeleška u dnevniku
Poslednji novembarski utorak. Temperatura ispod nule. Dok pakujem račune, sabiram cifre, odvajam novac za uplatu, sve više mi je hladno. Kuvam drugu kafu, pregledam privatni i službeni mejl i osluškujem kako pucketka tek založena vatra. Ulazim na virtuelnu početnu stranu FBa.
Htedoh da pišem naširoko i nadugačko o (ne)kvalitetu FB poezije, o bljutavosti u ustima nakon čitanja nekih nazovistihova, sklepanih po principu „ sedim kraj česme i pišem pesme“...
Htedoh, rekoh, ali sam odustala onog trenutka kada sam naletela na Pesmu koja se piše velikim početnim slovom. Pesmu zbog koje mi je toplo oko srca i zbog koje, makar na trenutak zaboravim ovo ovde i ovo sada.
Горан Ранчић
Отисци
ако ли се изненада појавим
и загрлим те с леђа
немој се будити
и пољубим ти врат
немој се окренути
да се сан не распрши
то је довољно за песму о нама
али шта са анђелом
који ми засео крај главе
и спрема хиљаду бомби
и милион униформи
и дозива смрт невине деце
то је довољно за страх
а овај стари гавран
што зобље мрвице мог живота
шта с њим да чинимо
како да њега заденем као шналу
у твоју косу
то је довољно за бесмисао
затим се зачују сирене
у диму и прашини
нестану сва она места
где смо држали се за руке
а наместо срца појави се кратер
Нема коментара:
Постави коментар