Невидљива у свету посткњижевности и постљудскости
Пре десетак година, мени драга ФБ пријатељица је
хитно пребачена у болницу. У буквалном смислу речи доктори су се борили за њен
живот.
Након неколико дана, било јој је мало боље па смо
могле да се чујемо. Не бих сада да препричавам цео разговор, пренећу само
реченицу која ми се дубоко урезала у памћење: „Борим се да останем жива, нисам
још роман завршила“.
Када је изашла из болнице користила сам скоро
сваки слободан тренутак да бих јој пружила подршку. И мени је било важно да
видим њен роман укоричен. Делови које сам читала били су изузетно квалитетни...
На мој наговор покушала је да јој роман објави
нека издавачка кућа. Слала је на неколико места и увек, пре читања, добијала
одговоре: „Не објављујемо домаће писце“, „Објављујемо само позната имена“, а
још чешће се дешавало да јој на мејлове и не одговоре.
Теже јој је падала та тишина од одбијања. Умела
је да ми каже: „Како сада да умрем, ако нико не зна за овај роман?!“.
Пензија јој је била мала, а од тога што су јој извршитељи
оставили једва је успевала да исплати комуналије. То са извршитељима је дуга и
болна прича, наиме, дуг није био њен него некога коме је била жирант.
И поново је почела да тоне, сада не само физички
него и психички. Није излазила из куће, није ништа писала, играла је игрице
сатима. Цео живот јој се свео на спавање, понеку објаву на ФБ, кратке разговоре
са неколико ФБ пријатељица.
А онда, данима се није јављала. Звала сам је,
слала мејлове, слала поруке. Није одговарала, да би једног јутра, само што се
разданило, позвала и рекла да јој је рукопис у штампарији, да је добила неки
новац из иностранства, да је рођак који је прочитао рукопис и чији се родитељи
у роману помињу, послао довољно новца...
Роман је објављен пре осам година. Одличан роман.
На ФБу честитања. Они који су причу прочитали одушевљени... Али... Десило се
оно што сам ја знала, али јој о томе нисам причала, да не би од романа
одустала.
Јавило се двадесетак људи, књигу купило, и још је
двадесетак књига поклонила. Неколико оних који су роман прочитали су написали неколико
реченица, ја сам поред осврта на књигу неколико пута објављивала слике да се види
како њена књига путује...
И то је све. Баш све. Пријатељица се преселила у рајско
насеље прошле године. Одштампани примерци књиге су остали заробљени у кутијама,
неколико рукописа у фолдерима, нешто објављено на ФБу, понешто на страници или блогу.
Јутрос сам поново отишла на Мирчин профил. Разни
‘пријатељи’ су јој честитали рођендан или су је таговали у својим објавама.
Још један одличан роман и писац из дана у дан све
су више невидљиви у ововременом ријалитију посткњижевности и постљудскости.
Нема коментара:
Постави коментар