ЗБЕГ РЕЧИ
Још мало па догурах до краја. Наши би рекли цара до дувара, ал нит цара нит дувара, само тешка туга полегла. Покушавам да се не сећам, да заборавим и оно што сам запамтила. Залуд покушавам. Као на биоскопском платну излети слика из прошлости и засече садашњост. Забије се до кости, до коштане сржи, до сузне жлезде. Јес вала и до ње, ал' она се осушила ко пувало од брава.
Ма шта ја теби говорим? Не знаш ти ни шта је пувало ни брав. Нису твоји стари бешику од шиљежета прали, па надували, па сушили, па ти давали да се играш. Вала нису ни мени, ал' ето знам. Знам јер памтим приче. А приче причам не зато што немам шта да радим него што ме мука притерала, па о тој мојој муци да не мислим и не говорим. А мора се проговорити понекад, ако не о ономе што јесте, онда о ономе што беше. И камен и дрво међусобно говоре, али их ми не чујемо. Ма шта камен и дрво, не чујемо се ни међусобно.
Ето ономад хтедох да се некоме пожалим, ал' немам коме. Остало село празно, а да по снегу газим сат на тамо, сат на овамо, до првог живог чељадета, е за то треба већа мука од ове моје што полегла по грудима. Згрчило се и скврчило сећање, измрвљена и здробљена надања, изјаловљене жеље. И моје и туђе.
Рекоше ми пролетос, кад сам последњи пут била у варош, да је сад боље него што је било пре, да је свима све потаман, да се има и да претиче, да се може и да се стиже, да се царски живи, да о томе и новине нашироко и надугачко пишу, а ја... Ја нисам знала да л истину говоре ил се спрдају.... Новине не купујем, немам где. Не верујем да је боље. Није за сиротињу боље, за њу је трпеж и крпеж, дан и комад.
И тако... Зима је, снег до колена. Нит ко да дође, нит коме да одем. Шта да се ради него да се уз шпорет дрема и присећа. Јес да реч-две проговорим са мојим Шарком. Јесте да ме он слуша боље но што би многи, ал' није то то. Ништа ми не говори, само понеки пут лане. После се и он склупча крај мојих ногу па своје снове снује. Зато ти се ја сваког дана бар сат-два завучем у збег речи да мотам приче на клупко живота. И лепо ми... Баш ми лепо, а било би још лепше кад би неко наврнуо да ми штринглу држи и да се слатко испричамо.
Реч у збегу - Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар