На данашњи дан пре тринаест година... Русија... Градилиште на Абхазијској граници... Око 1200 радника... Преко 20 нација... Већином муслимани... А ја, ја једина жена у оперативи на том градилишту... Свакодневно у дневнику записујем шта сам видела, чула, осећала... Ово је део записа који носи данашњи датум - 2013.година. Дан када сам написала захтев да се вратим за Србију.
"Stojim i čini mi se da me živo blato guta, da je stiglo do kolena, do struka, do grudi, da se penje i presipa kroz usta u grudi... da lepljivu masu žvaćem i pokušavam bezuspešno da je ispljunem...
Ćutim... A i šta reći? Ionako će mi ispričati samo ono što oni hoće... I ispričaše mi... Ispričaše, a ja nemam snage da nastavim do baze... Okrenuh se i vratih putem kojim sam do njih došla ponavljajući u sebi ono što sam čula...
Danas pronađen radnik u liftovskom oknu... Povreda na gradilištu sa smrtnim ishodom, kažu... Druga zgrada isto gradilište... Još jedan kovčeg sa ovog gradilišta ka Srbiji se sprema... Juče u Sočiju radnik poginuo... Kažu da ga je oplata koja je visila na sajlama krana zakačila, preko armaturne ograde prebacila... Našli su ga na trotoaru... Kao flis papir... Raspljeskan... Ko palačinka... Neće da ga kod kuće prepoznaju... Tako govore... Više šapuću... Kao da baju... "
Нада Петровић - Из рукописа - Русија 2013.
Nikada dovoljno teskog kada je covek u pitanju, narocito kada je u pitanju daljina i trbuhom za kruhom... Medjutim , naravno da postoji, nazalost ali o tome se razmislja, nekoliko sekundi i prestaje sve ili tek pocinje...
ОдговориИзбриши