ТРПЕЖ И КРПЕЖ
Дете моје, никад се није имало да претекне. Трпеж и крпеж кућу ми одржали. И моју и све наоколо. Мислили смо тад да је много лоше, нико се није надао да може да буде горе. Е, па неки доживеше и то горе, а то је ово сад. На једну страну једни запињу од зоре до мркавања, на другој, неки други, кȏ глуве кучке никако да се сврте код куће. Шврћкају се и шећкају, те море, те бања, те неке земље туђинске. Одакле им, нисам паметна. До пре триес године није имало куче за шта да их уједе. Ал' да не грешим душу, да не смишљам где и како до парице дођоше. Тек да поменем оног мог комшију. За њега знам, за њега овде сви знају. Лакопрст је био. Таква му сорта. И отац и деда су му таки били. Не пада ивер далеко од кладе. Под јабуку крушка не може да падне. Што им очи нису виделе то руке нису узеле. Нису гледали чије је. Душу су огрешили где су стигли. На многу сиротињу, задње парче леба до уста принешено отимали. И од мртвог покров скидали. Ал' шта им то вреди. Ено, гробови им се изгубили. Трњак их појео. Нико ништа са собом није однео. Метар са два свима земље припало. Све је поврз земљу остало.
А ја? Шта ја? Па и ја ћу тако. Тако и никако другачије. И сви ћемо тако, имали-немали. Исто нама што се довијамо и стискамо за кило леба, кȏ и онима што имају пуни амбари. Лежем у један кревет, ни они не могу у пет-шес' кол'ко су по собе угурали. За три оброка увек ће код мене да се нађе, а и они не једу десет одједаред.
Што ти ја ово све издекламовах, не питај. Тек онако. Говор'те уста да не останете пуста. Одо' сад да не буде: „Свака јој реч батина вреди“... Ајд уздравље. Да сте ми живи и здрави. Док мрдате мож се оправи, кад се испружите оправке нема.
Једна од прича из збирке "Реч у збегу"
Нема коментара:
Постави коментар