Ееееееее!
Збрчка се лице, руће стину, очи т`внеју, ист`нише се жеље. Не требу ти више палате, једно ћошенце уз кубе, прозор да можеш да гледаш ка снег веје да те подсети на онова што је било и онова што је требало да буде, да још малко потугујеш. Има у снег неква туга, ква не знајем али има, тера на жал.
Не требу ти скупе аљине, крпа ко крпа, једно дрвце пред кућицу да на њега пиле стане и да запоје ка пролет замирише. Залчак лебац колко да можеш да се дејаниш да јошемпут чујеш детиње цврчкање.
Неје ти више жал што повише неси створил. Неје свакому дадено да има. Свакој спрома своју памет и судбину, а од судбину се не бега. И да се све врне пај би исто било. Речено ли је од некога, неје ли, записано ли је негде у некве књиђе кој би га знал.
Гасу се очи, т`внеју глеци, само понека свитну ка те повише заболи. Заболи што неси, а требало је. Што неси прсти провлекал кр`з нечију косу, што руку неси на нечијо рамо турил, што некога благо неси погледал, што му реч још некоју не рече. Заболи што некога неси пригрнул, заболи што неси имал време да седнеш уз некога кој тугује, реч да продумаш, па и ако не продумаш берем да ћутиш уз његову невољу.
Кому са требу твоји згчени прсти у косу, кога да пригрнеш и огрејеш сас студену руку ка и њој требе топлина! Кому требу очи што гасну, што виделце у њи више нема.
Ееееееееее!
Текст и фотографија Милко Стојковић
Нема коментара:
Постави коментар