Глава у облацима, ноге у блату - запис други

 Међа

Пречицом ћу те
међ обрве,
међ лактове,
у међу.
Расположићу ти пилиће
међ коленима.
Пијукаће ти унуци.
Међашем ћу те
размеђити од међа.

Ово је једна од песама објављених у Корацима 1993. године. Та 1993. година била је обележена тешком економском кризом, хиперинфлацијом (дневне инфлаторне стопе су биле преко 65%, месечне и до 300 милијарди процената), међународном изолацијом и унутрашњим политичким превирањима.
Претње су стизале са свих страна. Страх је ушао у људе.

Између посла и куће, или док сам путовала од куће ка послу, поред роковника у ташни ми је била и нека књига. Тих година сам се осећала као звер заробљена у маленом кавезу. Требало је децу сачувати од зла које се над нама надвило.
Мој једини лек да останем прибрана за кућу, укућане и посао који радим био је да макар пола сата побегнем у туђе написане речи, или у речи које сама пишем.

Једном је директор, у новим кожним ципелама, дошао и обратио ми се. У то време је разговарао само са старијим кадром, а са нама, младим радницима, понашао се као да не постојимо. Тада ми је рекао: „Бирај — хоћеш грађевину или хоћеш да будеш писац.“ Само то и ништа више. Окренуо се и отишао.

Ја сам изабрала. Више нисам носила књиге у ташни, нити читала на паузи. А оно што сам имала од својих мисли да забележим — исписивала сам на цедуљицама. Тада су ми џепови били пуни исписаних папирића.

Баш некако у то време излазиле су новине које су на другој страни имале сличицу голишаве девојке. Колега се некоме похвалио како има стотине тих сличица, исечених и спакованих у кутији за ципеле. Долазили су репортери, снимали његову колекцију и објавили репортажу о њему. Директор је, након обраћања мени, отишао до колеге, загрлио га са осмехом и питањем: „Кад ћеш да частиш?“

Било је то неко лудо време у ком је било тешко — и физички, и психички, па и духовно — преживети.
Преживесмо га. Свако на свој начин.

                             Нада Петровић / Глава у облацима, ноге у блату - запис други