Бројање
Снег је почео да пада мало после првих петлова,
рече баба. Устај Смиљка, идемо да бројимо живе оџаке, и то рече баба. Сећам се ко
да је јуче било.
Она напред, прави пртину, ја иза ње.
Ено, вије се дим изнад Паунове куће. Један. Ено и
изнад Гвозденове. Два. И изнад Петкове. Три. И Јула заложила. Четири. Мирјак
тек ложи. Пет. Цветка се преклане пресели тамо где никад не ложе. Ено и Бојо
подложио. Шест. И Благица. Седам. Стоја оде код деце у варош. Станика не теде.
Осам…
Корак по корак, кућа по кућа, оџак по оџак.
Набројасмо до двеста тридесет шест живих оџака. Тако би тог дана, тако
следећег, тако наредног. Научих бројање.
Док се присећам, посматрам снег како пада. Пахуље
као дечији дланови. Давно, баш давно такав не видех. Пре неку годину кренух
сама улицама и једва стигох до три да избројим. Две куће и ова моја једине још
у селу дишу. На осталим димњацима бели покрови.
Јутрос примакох хоклицу до прозора и кренух да
бројим пахуље, оне најкрупније. Један, два, три, четири… сто четири… а кад
стигнем до двеста тридесет и шест кренем уназад да бројим. Бројање да не
заборавим.
Аутор Нада Петровић
Нажалост цела истина.
ОдговориИзбришиГордана🍀
Нестају нам села, смањује се број људи. Десиће се ваљда нешто добро да крене на добро.
Избриши