Нада Петровић / Глава у облацима, ноге у блату

У канцеларији сам била са неколико година старијим колегом. Тада нисам схватала да је од почетка заузео став: „Ја знам, ти не знаш“, „Ја имам, ти немаш“, „Ја вредим, ти не вредиш“. Касније сам то схватила — много касније.

Било је то време када су продавци књига улазили у фирме са кофером у руци и списковима књига које су нудили, а исплата је могла бити у неколико месечних рата.

У плану ми је некада да напишем о томе зашто сам одлучила да купим комплет — Адлер, Јунг, Фројд... Био је то превелики залогај. Плата је била максимално три до четири марке. За тај новац сам могла да купим највише три тегле пекмеза, и то под условом да једна тегла буде баш малена.

Било је то време када су многи продавали целе кућне библиотеке да би прехранили породицу. А ја, баш у дану када сам наручила џакче брашна од 25 кг, које је коштало неколико мојих плата, преломим у себи да ми је подједнако важна и духовна храна.

Колега ме је подсмешљиво погледао, узео списак и изабрао комплет у плавој боји. Рече да му се слаже са тепихом, плус да буде одређене дужине...

И кад колегу помињем и ту његову куповину — није био од оних који нису читали. Читао је много. Али сам интуитивно била сигурна да књиге купује да му служе као украс у регалу, а уједно и да би мени показао и себи доказао да му не могу „ни воду носити“.

Да... Потребно је и о том времену да испишем неколико страна, као и о томе како сам у ташни стално вукла роковник у ком сам записивала све оно што сам била — ван посла. Бележницу о радним задацима на месту руководиоца армирачког погона држала сам на радном столу или у фиоци.

Док сам вадила новчаник да платим прву рату за књиге, извадила сам и мој роковник и спустила га на сто. Касније су ме позвали да хитно изађем и погледам неку греду коју су армирачи спремили за монтажни елемент... Када сам ушла у канцеларију, видела сам га како чита једну од мојих забележених песама. По савијеним „магарећим ушима“ на свесци знала сам да је неколико страна прочитао.

Окренуо се ка мени и рекао: „Ово ништа не вреди. Баш ништа.“ Спустио је роковник на сто и вратио се на своје радно место. На врху језика ми је било питање ко му је дао право да преврће по мојим личним стварима. Уместо тога, одлучила сам да пошаљем песме уреднику Корака, Слободану Павићевићу. Била ми је намера да, уколико и он каже да не вреди, никада више роковник не спустим у ташну. Нисам тада могла да престанем да пишем — ни сада не могу — али сам могла да нико никада не види шта сам записала.

Након неколико недеља, осам мојих песама објављено је у часопису за књижевност, културу и уметност. То је било мало чудо, пошто нисам била познати и признати писац.

И... Ево ме, где малочас, док сам брисала прашину са дела своје библиотеке, налетех на баш тај број Корака... И кренуше сећања на време у ком је куповина књига била скоро немогућа мисија...

А сада, након 32 године... Сада имам објављених пет збирки поезије, једну збирку прича, једну књигу на граничном подручју између романа и збирке прича, један роман...

Питање је да ли бих ишта од тога објавила да је и Слободан Павићевић рекао да моје писање ништа не вреди... Вероватно бих наставила да пишем само за себе и за своју душу... И вероватно не бих схватила да понекад пролазимо кроз трње да бисмо ружу убрали... Вероватно би ми то прво одустајање постало навика.

 

                                             Нада Петровић - Сећања