Нада Петровић / Писац међу грађевинцима, дунђер међу писцима

Покушавам да се сетим да ли постоји још неки писац, сем мене, који је цео радни век провео на грађевини, у оперативи, и не успевам. Пошто је жена, у фирми у којој сам ја радила, у оперативи било веома мало, сигурна сам да се ни једна није паралелно ангажовала у књижевности.

То што сам била грађевинац међ писцима, и то што сам била писац међ грађевинцима, много ми је правило проблема и на једној и на другој страни.

Ретки су били грађевинци, толико ретки да на прстима једне руке могу да се наброје, који су књиге читали, а још ређи су били писци који су радили посао који је захтевао скоро свакодневно радно ангажовање по 10-12 па и 14 сати. Плус што сам била једина жена, у мојој тадашњој фирми, која је радила на градилишту, директно са радницима. Моја гардероба је била фирмирана, а робна марка је била назив грађевинске фирме која никада у свом шездесетогодишњем постојању није имала жену – шефа градилишта. Цокуле су биле обавезне, као и шлем.

Након објављивања првих песама у „Корацима“ имала сам баш великих проблема на послу. На сваки мој коментар (руководиоци поред директног рада са радницима, морају да праве динамике и да радне налоге спремају и издају, као и то да производним састанцима присуствују, и не само то); значи на буквално сваки мој извештај, на сваку моју реченицу, већина колега би подсмешљиво једину фразу понављали: "Шта је песник хтео да каже?"

Ништа није било боље ни са писцима. Чим би сазнали чиме се бавим, већина се надаље правила да ме не познаје. Понашали су се према мени ко да сам невидљива.

За то време, ја сам покушавала да никоме не покажем колико ми је тешко и са једнима и са другима. Требало је материјално преживети, требало је духовно остати нормалан.

Спасило ме је то што сам у сновима мој ђерђеф имала. Ђерђеф на ком сам везла своје жеље и надања, своје страхове и слутње.

Трећа песма коју овде објављујем је, након „Корака“ објављена и у мојој првој збирци песама „Додири“, а касније је ушла и у једну Антологију.

 

                                  

                                          

 

              

 

Ђерђеф

 

Ђерђеф у руци,

из руке нити

мисао везу.

 

Вал на вал

навала.

 

Ни ти из руке

ни ја ка руци,

јауци уплетени

у пређу и ибришим.

 

Рука ка руци

игла у прстима

кроз платно

кроз вид

у невид и привид.

 

У ништа за нешто

мелем и отров спаја.

 

Ја теби платно

ти мени игла

без почетка и краја.

 

Ја теби жишка

ти мени вода,

ти Христа на крст

ја с крста скидам,

сад хроми бог у мени хода.

 

У руци ђерђеф,

слика на зиду,

празан рам

моја сенка у безвиду.

 

И све што хоћу

И све што могу,

љубећи кандила и свеће

и бистру богојавску воду,

без тебе у мени зри

молитва и покајање

упућено сакатом богу.

  

         Нада Петровић / Глава у облацима, ноге у блату - запис трећи