Кад умре сељак то не објаве вести.
зашкрипи кош црвоточни пун жита,
и забран забринути читаву шуму обавести.
Сељак кад умре нико не држи велике говоре.
Зацвили пас на ланцу у авлији
И калем млади задрхти на кајсији
док црне чавке међе надлећу и жаморе.
Сељак кад умре мало је букета и икебана.
Тужно мирише босиљак
И понека мушкатла тек убрана,
а он у очима носи читаву ливаду цветну
што је миловао и удисао свакога дана.
Ал једино је сељаку, кад умре, од Бога дато
да преко реке пренесе богатство своје
под ноктима мрвицу земље
свој зној, муку своју и своје сузно блато.
И тамо са оне стране дуге где исти су и господари и слуге,
кажу, сељаку се обрадују и преци и свеци
јер га по том грумену препознају
и ону псовку и онај грех мали му опраштају.
Светлана Биорац Матић
Фотофрафија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар