ОМЧА
Трпели смо до ивице пуцања. Никада летовање, никада зимовање, никада да претекне или да се купи било шта што је душа искала. Стискали сваки динар, штедели све сем здравља, ишли у позајмицу да би нам се вратило, ако ми икада почнемо да градимо.
Одвајали смо за порез, за прирез, за нарез, за бесповратна средства за Румунију, за Црну Гору, за Македонију, за Косово... Уписивали дневнице за опоравак Србије, дневнице солидарности, дневнице за станове солидарности, за бескућнике и избеглице, за болесне и немоћне...
Подметали смо леђа онде где други не би ни проштак ставили, дували у расцветале жуљеве на длановима и нокте изгрижене до јагодица... шипражје смо крчили, воћке садили, помагали свима и свакоме... Били кућаници и домаћини. Нико никада није рекао да смо гоље и божјаци иако смо ишли и на кулук и на мобу. Никада се нисмо пожалили да не можемо, а реч – нећемо - нисмо ни знали да изговоримо.
Нисмо узели од државе ни један једини динар за то што смо и у првом и у другом рату крварили, што су нашим старицама на кућном прагу ушицама од секире разбијали лобање. Нисмо то ни помињали, а и што бисмо? Тако се брани и кућа и отаџбина, тако се чува част и чест. Тако смо навикли, тако нас научили. Једино тако смо знали.
А сад... Ево, везујем омчу на орахову грану, испред сопствене куће. Оне исте коју је отац својим рукама озидао... Од оне исте цигле коју је мајка својим рукама и ногама направила од блата и плеве. Рекоше тада да се та цигла зове тугла, а сад је то туга до неба, једна на другу наређана.
Док мотиком скидам слеђену земљу, да троношка коју је отац брадвом дељао, легне на све три стране подједнако, да се не изокрене пре времена, молим се милом Богу да не посустанем, да не одустанем. Да чвор чврсто увежем овим мојим рукама, овим длановима на које је поштар спустио решење да рушим ту уџерицу због неког општинског папира који немам. Кажу боље ја него они. И још кажу да ако они дођу то ће да ме кошта. И још кажу да ако хоћу да се жалим треба да платим...
„Нек кошта шта кошта“, мрмљам у себи док речи и уже чворим. „Нек кошта... и треба да кошта. Платила сам све што су тражили до сада, и ово ћу да платим.“
Једна од прича из збирке "Реч у збегу"
Нема коментара:
Постави коментар