Безречје речи
Нигде пута ни странпута,
нигде стаза ни богаза,
наоколки нит пречице,
нигде трага ни пртине,
вододерине ил урвине,
ниоткуда и никуда
из ћутања,
из тишине која бучи
која хучи и гргољи,
која цвили и урличе,
која зове и одзива,
која одјек одјекује,
која живе ране вида
а вид склања у дробине,
камењару без камена,
где је некад био извор,
а сад рупа у процепу
од виришта ни кап смоле
да залије очне дупље
да не гледам како тоне
реч по реч у безречје,
где промичу сенке бледе
и где чиле мњења на кладенце,
на студенце и на зденце,
понорнице и изроне.
Одасвуд мемла, тоња
нанос речи без значења,
као да се кукољ круни
па нит клице нит семена,
нигде никог ко разуме
како је у туђем свлаку
где је душа у окове
где су очи у оглаву,
где је језик у рачвању
за чворове неке нове
да се сапне и припиње
у заборав да се сручи,
да откине од нутрине,
у утроби да изнедри збег
у ком се
бисер речи
мрамором ћутње
леком трује
и отровом лечи.
Нада Петровић
ВЈЕРА
Нигде пута ни странпута,
нигде стаза ни богаза,
наоколки нит пречице,
нигде трага ни пртине...
Нада Петровић
Трагом гуштера и немуштих змија
Путем стрепње
У предјелима као да су уклети
Са успонима и јамама
И врлети
Посртати и падати и устати
Без ослонца и помоћи
На ужареном сунцу и хладној киши
По мрклој ноћи
Остати стрпљив и спокојан
И неодступити
На тој стази једва видној
Кривудавој и пуна трна
Предвиђеној за монахе који ћуте
Испоснике гријехом сите
И пјеснике ријечју надахнуте
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар