Ћутим и само посматрам ову отровницу с којом сам се приженио. Нисам знао ни реч да проговорим кад је рекла да је дете моје, иако се само с оним ко је није 'тео није ваљала. Нисам ништа рекȏ ни кад ме је одвукла у варош, кад сам због ње угасио прадедовско огњиште. Тела госпођа вунене чарапе, неће ни гумене опанке, неће блато под ноге, но 'оће калдрму.
Каменосао сам се и после кад ми рече да је дете изгубила. Па није то ланче па да се покида. Знао сам да није тако, ал' нисам знао шта даље. Ћутао сам и онда кад смо у подруму спавали. Па и они моји пракци, тамо у селу, су бољу простирку имали. Ћутао сам и после кад сам морао све и свашта да радим само да би моје дете... дете које се заметнуло овде у варош, имао где од ветрометине да склоним.
Јес вала, ћутао сам сатима, данима. Једино би проговорио када би' ћеркицу у крило ставио, а да она није у кући. Чим би ушла опет би' заћутао и без речи љуљао детенце у наручју.
Нада Петровић / Одломак из збирке "Реч у збегу"-
Фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар