Нада Петровић / Трепетљика

 Милане, штa се десило?

Ма, пусти, опет имам проблем са породицом.

Шта је било?

Они моји оће бабу да стрпају у старачки дом, а ја не дам.

А што у дом ако је покретна и витална, разборита?

Ма, све то јесте али нема дана да се не напије. Ништа

не помаже. Ни молбе ни претње. Ни то што више ракију

у флашама не купујемо, ни то што јој нико не долази… За-

бранили они моји да јој не би крадом дотурили.

Па стани, одакле јој онда? Да се неко напије мора да на-

врне, да потегне, да натегне?

Е видиш, баш и не мора.

Како?

Ево како… Последња три – четири месеца ни један једи-

ни дан није била трезна. Целокупну смо кућу преврнули.

Нигде ни празних ни пуних флаша. Њена пензија цела, ни

динар није недостајало. А она по дворишту вркља. Скупља

отпале гране, ломка суварке, чупка травке, ваби квочку са

пилићима… И тетура се… Што се, бре, тетура, што ногама

заплиће, што само ћути и дува, нико се више не пита. Не

пита зато што знају да је опет пијана.

Јуче ми дођу гости. Кренем ти ја до подрума. За то време

жена сецка од уднице и меснате сланине, син седи са њима

и прича, ћерка кува кафу и износи слатко… А баба, баба

њима ни добар дан, ни како сте, само фркну и оде у башту.

После неког времена се врати са неколико параздајза и ве-

зом лука, спусти на сточић у кухињи и поново изађе на-

поље.

За то време сам се ја баш намучио да отворим врата од

подрума. Спале шарке, треба да их поправим, све се ми-

слим. Када сам ушао унутра са оним цревом за точење ра-

кије које смо добро сакрили да баба не би и буре начела и

када сам чеп од бурета отворио и гурнуо црево за точење…

Вукао сам толико ваздух из црева да су ме уши заболеле.

Одморио мало па поново покушао, урадио све што сам знао

и умео, ал ракија никако да крене. Тек када сам буре мало

нагнуо, па после скроз окренуо, толико да замало рупа до-

дирне земљани под, тек тада сам видео да у њему нема ни

једна једина кап… Е кад тад нисам у несвест пао никад нећу.

Буре не само да је било празно но суво ко барут. Како пра-

зно, сунце ти калаисано, како кад није имала чиме да оточи

нит да наточи? Како празно кад смо црево за точење крили

иза три кључа? Како празно сунце ти калаисано?

Почетак једне од прича из нове збирке "Белези и ожиљци"