Kада сам написала прву причу и понудила је угледном књижевном часопису, нисам очекивала одговор, а све у складу са Марфијевим законом. Међутим, није било баш тако једноставно. Главни уредник ми је, након неколико дана, написмено ставио на знање да моје писаније не задовољава критеријуме. И мислила сам – то је то, али није било. Прошле су две-три недеље, већ сам заборавила тренутну тиху патњу и тињајући бес којим сам била обузета док сам одговор читала, кад ми се телефоном јавио писац у успону који је уједно био један од чланова уредништва. Лепо се човек представио, још лепше ми је понудио да му причу продам.
Тада нисам ништа знала о ауторским правима, а и да сам знала, питање је да ли би ме занимало. Очигледно је да је моје име погрешан кључ за отварање врата иза којих су они које називају писцима, које цитирају, чија се реч чује и памти. Сем тога, нисам имала довољно пара ни за доручак, а камоли за плаћање рачуна који су се гомилали.
Можда не бих на понуду пристала да ми није рекао да је то први и последњи позив, да још једном размислим, да ћу, и овако и онако, написано бацити као поцепане чарапе, као кору од банане, као станиол од чоколаде, а да ће ми суму, ако се договоримо, одмах исплатити.
*
Неколико година касније, препознала сам своју причу, мало дорађену и прерађену, али ипак моју, у књизи, мени тада потпуно непознатог писца, из суседне републике. Није ми много времена требало да сазнам да је аутор који је потписан, син јединац човека чије се име полушапатом изговара, да су књигу најављивали на свим програмима са националном фреквенцијом, да су је маркетиншки покривали информацијом да је дело значајно за целокупну књижевност наших народа и народности.
Nada Petrović - delić romana
Zoran Petrović - fotografija na koricama
Нема коментара:
Постави коментар