Нада Петровић / Пужева кућица

                                    

                                             -----------------------------------

                   Пужева кућица
 

Причали су да је носила балван као гранчицу,

да је могла да извуче вола и запрегу из блата,

да је умела да замеси, размеси, испече и исече,

да је ножем знала мушици крила у лету да посече,

да је из места, уступачке, прескакала врзине и увратине,

да је прерипала и доручак држећи се коњима за репове,

а они у галопу до првог извора пола дана хода,

да је почесто и ручак мимоилазила ко од шале

док је доносила, приносила, уносила, разносила,

а за ужину или вечеру кажу да никад није потрчала,

за то време је прела, плела, ткала, децу успављивала,

да је све знала, све хтела, све јој ишло од руке,

да су је богаташи просили чак и када се удала за сирота,

да јој глас никада нису чули сем када је певала,

а тада су и гора и вода, и птице и звери ослушкивали,

славуј је, још веле, од ње песме научио наизуст.

 

Тако веле па још кажу да је млада само клонула

да се скршила ко грана шљиве ранке кад прероди,

да је отишла пре него што је на свет зинула,

да њену крв у сваком делићу свог тела носим,

да сличимо ко јаје јајету, ко кап кише кишној капи,

толико да се не зна ко је лик, а ко одраз у огледалу,

јединo што ја не знам да певам, а вала ни да кукам,

знам само да пружим руке и уместо притки подупирем

младе воћке или старе гране, своју сенку и сећања,

да подметнем грбину испод и своје и туђе прошлости,

да натоварим гладне године и носим их као пуж кућицу.

 

Нада Петровић