Нада Петровић / Па шта?

 

                                               Па шта?

Када Бећковић каже „ћераћемо се“, онда је то књижевно, када неко са јужне пруге проговори (на пример „тепање“, „ изедеш“ ) онда је то дијалект и мирише на сиротињу, неписменост, беду, некултуру, незнање.

Када неко каже „братеее“ онда је то сасвим у реду, ал' ако неко помене татко или мале (оче и мајко, али учаурено нежношћу, пажњом, поштовањем и љубављу), онда је то провинцијализам.

Ех, стиго и до те речи провинцијализам која раније није постојала у нашем речнику, а вала ни у говору. Измислише је они који од круга двоје направише пупак света. Јес вала, провинцијализам су као термин исклепали баш они који крију део тог говора у подсвести заједно са успоменама, који нагласак откривају тек кад неку попију па попусти кочница и пажња, кад су уплашени па немају контроле, кад на свадбама, под шатором, почну да наручују турбо фолк и осталу папазјанију, када остаре па их баш брига шта ће ко да каже па се својим коренима врате...

Знам, неколико пута сам употребила везник „па“ у овом раније написаном... Па шта? Ја сам из провинције која је била престоница онда када је Први Устав Србије угледао светло дана... Из исте оне провинције која је прве „Србске новине“ објавила... „"Књажевско - српска банда“, опет је нешто прво у оквиру музике на територији садашње провинције... Има још... Прво позориште опет овде у срцу Шумадије... Па први лицеј, прва галерија слика, први суд, прва апотека и музеј и библиотека....

Али, какве везе сад то има, питаће неко... Има, како да нема... У провинцији живе невидљиви писци који чувају наш матерњи језик (и отачество) од стрвинара.

Nada Petrović

28. новембар 2016.