Бошко Протић / Лептир на бајонету

 Дошао поручник Здравковић, па нас окупио:

– Ево, ко је писмен, може да узме карту и јави кући да је жив и здрав. Црвени крст ће да преузме и испоручи пошту. Немојте да пишете којешта. Ни реч о томе ко је страдао, кога више нема на броју. Ни о наоружању које смо добили. Ни о распореду ил борбама које смо до сад водили. Рачунајте да ће Шваба да пресретне и сваку прочита. Не треба да зна да нам је тешко. Нек мисле да није и да ћемо их растурити, као што и хоћемо. Ускоро.

Иде наоколо и дели дописне карте ко год испружи руку.

– Беше ли ти писмен, Јеротије? – гурка ме Славко. – Да узмем једну да ми напишеш? Хоћеш?

– Узми! И сви други што нисте писмени, слободно узимајте па ћу свима написати шта који хоће.

– Пиши кући да си добро, здраво, да си весело, да је добра храна, да си обучен по пропису, нек цркну Швабе кад буду читале! – инструира опет поручник. – Ево и оловке. Доста једна на вод. Ајде, па ћу да дођем сутра да покупим. И још једном: само лепо, добро и ваљано. Оно друго нек остане да причате када се вратите. Нема разлога да цвелите фамилију кад вам не може помоћи никако. Пиши кратко. Нек знају да сте живи и здрави. Остало после. Договорили смо се? Је л тако?

– Taко је! – сложисмо се углас.

Оде поручник до следеће јединице да дели дописне карте а око мене се окупише људи.

Одавно нисам писао. Није било прилике. Ваљда сам хиљаду метака испалио од када сам последње слово написао. Тражим да донесу парче хартије да прво руку испишем.

Растрчаше се и нађоше.

– Ајд прво мени, Јеротије:

„Мили моји и најдражи, ево да вам се јавим и да вам кажем да сам добро и здраво а весело ћу бити када се опет видимо. Чувајте се и пазите. Љуби вас ваш Риста”.

– А сад мени:

„Руже моје румене, на вас мислим сваки дан. Жив сам, здрав сам, надајте ми се. Ваш отац и муж, Стеван”.

– Мој је ред:

„Оче и мајко, добро сам. Жив и здрав. Пазите ми пчеле. Ужелео сам се меда. Ваш Арсеније”.

Исписах тако неписменима, па предадох оловку Јаћиму да и други наставе за себе. Моју карту смишљам. Шта да напишем у два реда – кад их скоро три године нисам видео? Косара неписмена, деца мала, мораће неко да им чита. Шта да пишем да за туђе очи буде а опет да у то стане све што бих да им кажем?

Стеван узео карту што сам за њега написао, па загледа са свих страна:

– Е, јеси га нашарао лепо Јеротије, свака ти част. Види само како је изувијано мајсторски. Боље, бре, да си остао абаџија него што са кречом радиш. Греота оваквих лепих шара. Него да те питам: је л ово неће да се избрише док стигне до наших? Видим мрља се нешто?

– Неће се избрисати, не брини. Осушиће се.

– А шта велиш, би ли ја могао научити да пишем? Не морам овако лепо, него некако, обично? Шта велиш?

– Може свако да научи да чита и пише. И то, лако, Стеване. Ако буде прилике и времена овде, без пуцњаве и боја, ево ћу да ти помогнем.

– Их, волео бих то више нег ишта. Кући да се вратим ко писмен човек. А? То би баш ваљало!

Оловка кружила па заокружила и опет се мени вратила. Ајд сад?

„Добро сам и здраво.” И ту – стаде мозак. Не могу да се досетим шта би то могло да се каже?

Да Косари поручим да чува децу? Чува она њих као квочка, ни ја боље не бих.

Да им кажем да их волим? А кога ћу ако не њих?

Да ми се надају? Јес, па да ме сопучи негде и онда се џабе надали.

Решим да не пишем више ништа. Потпишем се само: Јеротије Павловић.

Доста.

Знаће све кад ово прочитају. Остало ћу им, ако Бог да, испричати.

Сутра дође поручник Здравковић, покупи пошту и однесе у Црвени крст, а мени језик оста мастиљав још три дана.

Бошко Протић

Лептир на бајонету Јеротија Павловића 

(Б.П, „Магелан“, Београд, 2014)