Србо Галић / САЊАР

 САЊАР

По ко зна који пут се будим и не знам гдје се налазим. Лутам погледом по непознатој соби коју само сат освјетљава и примјећујем да сам плакао.

И то сазнање ме врати у стварност, соба постаје позната, видим да је таман прошло један послије поноћи.

Сада знам да више нема спавања. Жена спава поред мене,, мирно, сном праведника, дише дубоко и смирено а мачка је на дну кревета, код наших ногу, спава и истовремено преде као трактор.

Неки ме ђаво тјера да устанем и одјевен само у мајицу, доњи дио тренерке коју сам на брзину навукао и некакву јакну, излазим на терасу, да запалим једну.

Паде ми на памет да сам се требао умити. Оставих цигару у џеп и умих се снијегом бијелим који се накупио на тераси, чистим сузе, те болне остатке сна.

Ледено је страшно, снијег ми замрзну обрве али ја то не примјећујем. Зурим у даљину а нема се шта видјети сем мрака и једно свијетло супермаркета, који нам је преко пута.

Најзад се сјетих цигаре и запалих. Фуј, човјече, како ружан укус али ме ни то не тангира много.

Цијели свој живот сањам, да л' затворених, да л 'отворених очију, нема разлике, свугдје сам, само ријетко у стварности. Чуди ме како могу ауто да возим када, чим наиђе нека од „мојих“ пјесама, душа ми оде хиљадама километара далеко и околни саобраћај више не констатујем. Не бих волио да тако умрем, да погинем сањајући у ауту, то мора да много боли.

Али у задњих неколико година стварно више не волим да сањам.

Шта ће ми ти снови када ме увијек ражалосте?

Као овај сад.

Сањам да са драганом идем у оперу, у коју у животу ушао нисам али сада имам на себи лијеп смокинг, сав миришем и чврсто је држим за руку. Погледам је и не могу се начудити љепоти њеног лица. Све је савршено на њему, високе јагодице, које сам толико волио да љубим, пуне и сочне усне, мачији поглед а опет њежан, дивне, дуге трепавице.

Са нама наши пријатељи, зезају ме што идем гледати оперу, они не улазе, долазе само до врата.

Смијем се и само им вичем да су кукавице, зашто не покушати нешто ново?

Има ли веће среће од ове?

Одједном примјећујем да ми је рука празна, драга је нестала а ја је почињем панично тражити у гомилу сређених и нашминканих особа, које су ми, све до малоприје изгледали лијепи и дивни а сада су чудовишта која не дају да изађем из те зграде.

Вичем, дозивам је, урличем њено име....

И одједном стојим на гробљу у Грахову, гледам у споменик и крст на татином гробу и чујем чудан глас.

Кори ме.

„Зашто си ме оставио?“

Како сам га могао оставити када сам ту, ево ме и шта он ради у гробу уопште? Па још јутрос смо се смијали играјући таблић.

„Зашто си ме оставио?“

Страх ме је а Динара ме ћутљиво посматра. Чује се звук сове из далеке шуме. Чујем пастира, али га не видим, како трага за изгубљеним јањетом.

„Зашто си ме оставио?“ ме пита по трећи пут.

И тек тада схватам да ме то не пита тата, већ Крајина цијела.

„Не знам. Нисам требао али...сва си у гарежи била, сва запаљена, нисам имао гдје да подгријем воду за кафу. Нисам имао кревет. Ни кору хљеба. Било ме је страх, као што ме страх сада. Што ме кудиш, давно је било.“

Завлада потпуна тишина, заглушујућа, не чује се више ништа. Ништа, ништа, ништа.

Срце ми куца у ушима, јако, лупа у ствари, као да жели да искочи из груди.

Трчим.

Не знам куда и не знам гдје, само желим да побјегнем од те тишине.

Облијева ме црни зној, у трку се молим Богу да ми помогне.

Бог ћути.

Настављам да трчим.

Одједном ме зауставља нека жена, само јој видим очи и носи нешто на тацни. Великој тацни, питам се како јој није тешка.

Погледам боље и схватим да је на њој глава Светог Јована.

„Зашто си ме оставио?“

Зар и он?

Постаје неиздрживо а ја више немам снаге да трчим.

„Узми ме Господе, суди и осуди ме, уради нешто, било шта, само да ово престане!“

Урлам а глас ми дрхти.

Затварам очи и чекам огањ из пакла.

Умјесто тога, опет сам у оперској сали, која је сада потпуно празна.

И влада иста она тишина као у Крајини, не чује са ама баш ништа.

Видим човјека у бијелом одијелу, смјешка ми се.

Отац! Жив!

„Нека си ме оставио, боље је тако, љепши ти је живот. Смири се, биће све у реду.“

Стојим на тераси, дрхти ми читаво тијело и умивам се снијегом бијелим, чистим сузе, те болне остатке сна.

Не волим више да сањам.

Текст и фотографија / Србо Галић / 20 Јануар, 2024, на Јовањдан